БЛАГОЈЕ ШАРИЋ '' ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ''
ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ
|
Драга госпођо учитељице, не зачудите се овом писму касном, подсјетише ме на Вас двије мале птице, двије обичне птице на жици телеграфској
Сјетих се, знате, оних Ваших прича пуних љубави за птице невине и слабе, после којих смо, због сваке праћке и камичка, клечали дуго иза табле.
Не замјерам Вам - далеко било, па чак ни то што ме вукосте за уши, све је то данас на свој начин мило и пријатно је од тога у души.
|
Ја се често сјетим тог времена давног: рата, зиме глади, бодљикаве жице, није, богме, тада било једноставно научити неког да заволи птице.
Госпођо, то је, у најмању руку, јунаштво достојно поштовања учити неког љубави уз хуку једног страшног рата, једног пропадања.
Хвала Вам, госпођо учитељице, и не зачудите се овом писму касном, подсјетише ме на Вас двије мале птице, двије обичне птице на жици телеграфској. Витомир Николић |
Моја, као и многих других генерација ђака, учитељица Стевка Сека Поповић, девојачко Васовић из Трепче, рођена је 1908. године. Основну школу завршила је у родном месту. Четири разреда гимназије са положеним нижим течајем и вишу женску занатску школу у Београду 10. јуна 1930. године. Дипломски учитељски испит за свршене течајце 1952. године у Иванграду. Стручни испит за учитеље положила је у Никшићу 1960. године. Декретом од 20. марта 1931. године постављена је за званичника-дневничара Среске испоставе у Херцег Новом. Другим Декретом постављена је за дневничара Среске испоставе у Беранама и ради све до 1940. године. Од 1962. ради у Основној школи „Вељко Дугошевић“ у Барама код Пожаревца и до те године имала је 16 година радног стажа, у Шекулару радила је све до пензије. Удата је била за учитеља Богдана Поповића, борца за Краља и Отаџбину, којег су комунисти на превару ухватили и стрељали у Андријевици 1943. године. Имали су троје деце два сина и ћерку.
Стевка је била, како би наш народ рекао, права госпођа и народна учитељица. Помагала је свим оним који су од ње затражили помоћ. Учила је сеоске девојке везу, шивењу и другом ручном раду како би се што боље припремиле за удају. Разумевала је њихове дилеме и проблеме и умела је да их мајчински посаветује како би на најбољи начин превладале животне недаће. Сеоске удате жене су биле њени чести гости да чују од ње савет, да им покаже како се кроји и шије, да од ње науче неки нови рецепт за спремање хране, а њено знање у тој области је било на завидној висини па, чак их је ту у кући учила првим словима или основним рачунским радњама. Саветовала их како да се владају у трудноћи, била често и бабица, била саветник у брачним размирицама, умела је да да савет за лечење болести и зацељивању рана и у свакој неприлици у којој би се нашле наше мајке, баке, сестре... Све је то радила са великим задовољством, ентузијазмом и без икакве новчане надокнаде.
Према нама ђацима односила се не као строги учитељ, него као мајка, обраћајући нам се са децо моја, трудећи се да нам помогне и научи нас, као оно што су многи родитељи тога времена чинили за своју децу, упућујући их у живот пуног разних непознаница. Васпитавала и учила нас је као своју децу. И када би била приморана да неког казни, а било је нас и таквих, она је то разумевала, прекорила би нас и често опраштала наше несташлуке. Једном смо ми деца из Јашовића, спуштајући се низ Висилазе покварили пртину у снегу клизајући се задњицом. За нама је ишла и Сека и није могла да сађе низ стрмину. Позвала је нас неколицину да се вратимо, а ми без поговора и у страху да ће нас казнити, бојажљиво смо се вратили и онако покајнички стали погнутих глава испред ње чекајући заслужену казну, а она као да се ништа није десило, онако молећивим гласом, замоли нас да јој помогнемо да савлада низбрдицу. С радошћу смо прихватили, направили „живи ланац“ и она је безбедно сашла до утабане пртине. Уз грају и поносни што смо јој помогли, а и нисмо добили ни заслужени прекор, весело смо одскакутали даље, а пртину у снегу нисмо даље кварили.
И поред великог залагања како у школи тако ван ње и велике популарности код „обичног света“ било је и оних скојеваца и скојевки љубоморних , завидљивих, злнамерних, «злих језика» и не знам како да их све назовем данас, који су проносили разне непристојне гласине, па чак и оних како она није учитељица, већ само писмена домаћица која је због недостатка кадра радила у школи као учитељица. Све је то Сека часно и достојанствено подносила и поднела.
Умрла је наша учитељица 1969. године и сахрањена на Уличком гробљу у Шекулару уз присуство великог броја грађана-њених бивших ученика.
Драга госпођо учитељице, сигурни смо да је Господ Бог узео Вашу племениту душу у рајско насеље и да тамо мирно почивте као сви праведници овга света, и да си нам наше ситне невине несташлуке опростила и давно заборавила.
Ваш бивши ученик,
Благоје Шарић Вукољеваковић,
прфесор у пензији